Kad je mama teško oboljela, tata me odveo u bolnicu.
„Oprosti se od nje, možda uskoro odlazi… na dugo,“ rekao je.
Bio sam dijete i nisam razumeo šta znači „na dugo“. Godinama kasnije saznao sam da se mama borila s najtežim oblikom raka.
Kada se vratila iz bolnice, izgledala je drugačije.
Nije imala kosu. Njena glava bila je potpuno gola. I dalje se smeškala, ali u njenim očima skrivala se tuga koju tada nisam znao objasniti.
Pitao sam je:
— Mama, gde ti je kosa?
Pomilovala me po glavi i rekla:
— Odrezala sam je, sine. Bilo mi je vruće. Sviđa li ti se moja nova frizura?
— Sviđa, — odgovorio sam iskreno — ali sada izgledaš kao tata.
Tek kasnije sam shvatio da joj je kosa otpala zbog kemoterapije koja joj je produžila život.
Kada smo ponovo izlazili, primetio sam kako ljudi gledaju moju mamu. U ulici, u trgovini, u autobusu — neki bi okretali glavu, šaptali, a neki je čak snimali.
Za mene je i dalje bila najlepša žena na svetu.
Jednog dana, tri devojke su se smejale dok smo prolazili pored njih.
Pogledao sam mamu i upitao:
— Zašto te gledaju tako?
Zaustavila se, spustila se na kolena i pogledala me u oči. Objasnila mi je o bolesti, strahu, i nadi. O tome kako se bojala da možda neće dočekati da odrastem.
Tada sam odlučio da moram nešto učiniti.
Mesecima sam puštao kosu. Svi su me zadirkivali, govorili da izgledam kao devojčica, ali nisam mario.
Kada je dovoljno narasla, uzeo sam mašinicu i potpuno obrijao glavu.
Skupljenu kosu stavio sam u malu vrećicu i pružio je mami:
— Evo, mama… sada i ti imaš moju kosu.
U početku se nasmejala, a onda zaplakala — tiho, toplo i iskreno.
Zagrlila me čvrsto i šapnula:
— Ti si moje najveće čudo.
Godinu dana kasnije, bolest je odnela moju mamu.
Ali ono što ostaje — njena ljubav, njen osmeh i sećanje na dan kada sam joj dao svoju kosu — ne može uzeti nijedna bolest.
Jer ljubav ne zahteva kosu, snagu ni reči.
Dovoljno je srce koje voli — do kraja. 💔
