Kažu da se na buku s vremenom navikneš.
Ja sam pokušavala. Godinama.
Od sedam ujutro do jedanaest navečer, iz stana iznad mene dopirala je simfonija svakodnevnog života: trčanje, skakanje, vikanje, i glazba koja nikad ne zna stati. Nikad nisam prigovorila. Mislila sam — ljudi imaju djecu, puste pjesmu, proći će. Ali, naravno, nije prošlo.
Dan kad je pukao film
Neki dan muž je došao ranije s posla, sav blijed, s glavoboljom od koje jedva drži oči otvorene. Legao je, nadajući se da će malo odspavati.
Ali gore — kao da su čekali signal.
Skakanje, trčanje, lupanje.
Satima.
Do deset navečer nisam više mogla gledati kako se previja u bolovima. Otišla sam gore, pozvonila i najljubaznije što mogu rekla:
„Molim vas, možete li se samo večeras malo stišati? Muž mi je bolestan.“
Odgovor?
Nasmijana gospođa me poslala „na jedno mjesto“ i dodala da mi „sve crkne“.
Zatvorila sam vrata i shvatila — nema smisla objašnjavati razumu koji ne želi čuti.
Mala škola tišine
Spakirala sam muža, odvezla ga svekrvi da se naspava.
A kad sam se vratila — parkirala sam auto točno ispred njihove garaže.
Ujutro u sedam, kucanje na vrata.
„Gospođo, možete li maknuti auto?“
Zijevnula sam, umorno:
„Nažalost, ne mogu. Nisam spavala danima, previše sam iscrpljena da bih vozila. Slobodno zovite pauka.“
„Ali pauk ne može doći u našu ulicu!“ viknula je.
„Ups… joj, stvarno? Onda ću spavati još malo.“
I tako sam spavala. Dva dana.
Njihova djeca su kasnila u školu, ona na posao.
A gore — tišina. Prava, božanska tišina.
Zaključak: Nekad riječi ne pomognu, ali lekcija da
Od tada, naši susjedi su tihi kao da su se preselili.
Nije bilo svađe, nije bilo drame. Samo malo životne pedagogije.
Ponekad, kad lijepo ne pomaže — pomogne parkirani auto.
