Kada joj je advokat rekao da joj je otac ostavio porodičnu kuću, vest je nije iznenadila. Iznenadilo ju je ono što je čula odmah zatim. Krov je bio popravljen, dotrajale instalacije zamenjene, a nekoliko prostorija uređeno. Godinama ga je preko telefona pitala kako provodi dane, a on joj je gotovo uvek davao isti odgovor. Govorio je da nešto sitno popravlja po kući.
Razgovor o kući koji su stalno odlagali
Prvih dana posle sahrane telefon joj je stalno zvonio. Javljali su se rođaci, trebalo je prikupiti dokumenta i obaviti niz poslova o kojima ranije nije morala da razmišlja. Tek kad bi se dan završio i kuća utihnula, setila bi se da više ne može da pozove oca i pita ga kako je proveo popodne.
Zato je poziv njegovog advokata dočekala bez mnogo radoznalosti. Očekivala je razgovor o ostavini, možda još jedan dokument koji treba da pročita i potpiše. Dogovorili su sastanak za naredno jutro, ali joj se te večeri, dok je pokušavala da zaspi, stalno vraćala jedna njegova rečenica.
Nekoliko puta je pokušao da razgovara s njom o tome šta će biti s kućom. Svaki put mu je rekla da za to ima vremena. Bilo joj je neprijatno da s njim priča o stvarima koje će ostati posle njegove smrti dok je još mogao da sedi u kuhinji, sluša radio i prepričava joj šta je tog dana radio u bašti. Sada se pitala šta bi joj rekao da ga je makar jednom pustila da završi.
Iza sitnih popravki stajale su godine rada
U kancelariji je advokat otvorio fasciklu i objasnio joj šta joj je otac ostavio. Zatim joj je ispričao kako je godinama obnavljao kuću, rešavajući jedan problem za drugim. Kada je trebalo popraviti krov i zameniti dotrajale instalacije, angažovao je majstore. Poslove koje je mogao da uradi sam ostavljao je sebi. U međuvremenu je sredio i nekoliko prostorija.
Dok ga je slušala, setila se koliko je njen otac bio štedljiv. Odeću je nosio dok se sasvim ne izliže, a kad bi neki uređaj prestao da radi, prvo bi pokušao da ga popravi. U šupi je tačno znao gde mu stoji svaki alat. Ako bi joj rekao da nešto popravlja, lako joj je bilo da zamisli kako zateže šarku ili menja ručku na vratima. Zbog toga ga gotovo nikad nije pitala šta je tačno radio.
Setila se i ogrebotina na njegovim rukama i dana kada bi joj delovao umornije nego inače. Tada je mislila da je proveo previše vremena u bašti ili da ga stižu godine. Tek je u kancelariji, dok je slušala koliko je poslova završio, mogla da zamisli kako su zaista izgledala neka od tih popodneva.
Šta će zateći kada se vrati
Kada je ustala da krene, pomislila je na stari radio u kuhinji i na alat koji je njen otac posle svakog posla vraćao na mesto. Uskoro će ponovo ući u kuću u kojoj je odrasla. Znaće da je on našao majstore za krov, da je vodio računa o instalacijama i da je, kad god je mogao, uzimao alat i sam završavao posao.
Do tog jutra mislila je da su svi njihovi razgovori o kući ostali nedovršeni. Sada se setila kako je jednom pitala oca zašto toliko vremena provodi popravljajući stvari. On joj je, kao i obično, rekao da posla uvek ima. Tek posle sastanka pomislila je koliko je toga stizao da uradi između dva njena poziva, dok je ona verovala da će o kući razgovarati nekom drugom prilikom.
