Na fotografiji koju je David napravio njegova supruga Anna izgledala je poput umorne mlade majke koja mirno sedi sa dvoje dece. U naručju je držala njihovog malog sina, dok je starija ćerka stajala pored nje.
Nepoznatom posmatraču ništa na tom prizoru ne bi delovalo neobično. Ipak, iza zatvorenih vrata njihovog doma već su se nedeljama događale promene koje porodica u početku nije umela da objasni.
Anna gotovo nije spavala, počela je da veruje da ih neko posmatra i govorila je o glasovima koje drugi nisu čuli. Sumnjala je u predmete u kući, lekare, pa čak i u sopstvenu bebu. Zatim je jednog jutra nestala, ostavivši telefon i kratku poruku napisanu na poleđini porodične fotografije.
Porodica je prve promene pripisivala umoru
Anna je imala 34 godine kada je nastala fotografija koja će za Davida kasnije dobiti potpuno drugačije značenje.
Promene u njenom ponašanju počele su nakon rođenja drugog deteta. Bila je iscrpljena i gotovo nije spavala, pa porodici u početku nije delovalo neobično što je postala napeta, zamišljena i povučena.
Međutim, njeno ponašanje vremenom je postajalo sve teže objasniti običnim nedostatkom sna.
Budila se tokom noći i više puta proveravala da li su vrata zaključana. Usred dana spuštala bi zavese, a ponekad je nepomično stajala u hodniku kao da pokušava da čuje nešto što ostali ukućani nisu mogli da primete.
Kada bi je David pitao šta se događa, obično bi odgovorila da nije ništa. Ipak, bilo je očigledno da je nešto ozbiljno uznemirava.
Jedna rečenica usred noći uplašila je Davida
Situacija je postala mnogo ozbiljnija jedne noći, oko tri sata ujutru.
Anna je probudila supruga i govorila veoma tiho, kao da se plaši da bi ih neko mogao čuti. Rekla mu je da „ona žena ponovo govori“.
David nije razumeo na koga misli. Kada ju je upitao o kojoj ženi govori, Anna je pokazala prema zidu.
„Kaže da će nam uzeti decu.“
— Anna
Bio je to prvi trenutak kada je David osetio pravi strah zbog stanja svoje supruge. Do tada je njenu nesanicu, ćutanje i neobične postupke pokušavao da objasni iscrpljenošću, ali ono o čemu je sada govorila više se nije uklapalo u takvo objašnjenje.
Tokom narednih dana Anna je postajala sve više zaokupljena osećajem da neko posmatra ili prati njihovu porodicu.
Počela je da okreće porodične fotografije prema zidu jer je verovala da ih neko gleda kroz njih. Pregledala je igračke, neprestano otvarala ormariće, a jednom je razbila mali radio, uverena da se uređaj koristi za prisluškivanje njihovog doma.
Počela je da sumnja i u sopstvenu bebu
Najbolniji trenutak usledio je kada se njen strah više nije odnosio samo na nepoznatu ženu, fotografije i uređaje.
Jedne večeri dugo je posmatrala novorođenog sina, a zatim rekla Davidu da dete nije njihovo.
On je najpre pomislio da je u pitanju neslana šala, ali Anna nije pokazivala nijedan znak da se šali. Kada joj je rekao da je to njihov sin, počela je da plače.
„Znam da bi trebalo da verujem. Ali kada ga pogledam, nešto u mojoj glavi govori mi da su ga zamenili.“
— Anna
Za Davida je taj razgovor predstavljao prekretnicu. Shvatio je da više ne može čekati da se situacija sama popravi i pokušao je da nagovori suprugu da razgovara sa lekarom.
Anna je to odbila. Verovala je da bi i lekari mogli biti deo onoga čega se plašila.
David se tako našao u veoma teškoj situaciji: osoba kojoj je želeo da pomogne počela je da sumnja upravo u ljude od kojih je mogla da dobije stručnu pomoć.
„Prekasno je, oni već znaju“
Zatim je došla noć koju David, prema priči, nikada nije zaboravio.
Deca su već spavala kada je iz kuhinje začuo Annin glas. Kada je prišao, zatekao ju je samu u mračnoj prostoriji.
Polako ju je pozvao po imenu, ali ona se nije odmah okrenula. Posle nekoliko trenutaka rekla je da je „prekasno“.
David ju je pitao za šta je prekasno. Tek tada ga je pogledala i odgovorila da „oni već znaju“ da je sve shvatila.
Nije objasnila ko su „oni“ niti šta je, prema njenom uverenju, otkrila.
Sledeće čega se David sećao bilo je buđenje na podu dnevne sobe. Nije znao kada je niti kako tamo zaspao. U kući je vladala neobična tišina.
Odmah je proverio decu. Oboje su bili u kući i nisu bili povređeni.
Anna je nestala.
Telefon je ostao u kuhinji, a vrata su bila otvorena
Ulazna vrata bila su otvorena, a Annin kaput nije bio na svom mestu. Njen telefon, međutim, ostao je na kuhinjskom pultu.
Nije ostavila poruku na telefonu niti bilo kakvu informaciju o tome gde je krenula. David je u kući pronašao samo jedan detalj koji je izgledao kao da ga je namerno ostavila za njega.
Na stolu je ležala porodična fotografija koju je snimio nekoliko nedelja ranije.
Bila je to ista slika na kojoj Anna sedi sa njihovim sinom, dok ćerka stoji uz nju. Fotografija koja je nekada predstavljala običan porodični trenutak sada je delovala kao poslednji trag života pre njenog odlaska.
David ju je okrenuo i na poleđini ugledao rečenicu napisanu Anninom rukom:
„Ako se ne vratim, nemoj reći deci da sam ih se plašila.“
— Anna
Poruka se očigledno odnosila na strah i sumnje koje je prethodnih dana pokazivala prema sopstvenom sinu. David, međutim, još nije znao gde se njegova supruga nalazi, zbog čega je otišla niti da li je bezbedna.
Ono što je u početku delovalo kao umor mlade majke završilo se njenim nestankom i početkom potrage.
Simptomi nakon porođaja ne smeju se zanemariti
U dostavljenom delu priče nije navedena Annina medicinska dijagnoza, pa je nije moguće niti odgovorno određivati samo na osnovu opisanog ponašanja.
Ipak, iznenadna teška nesanica, zbunjenost, izrazita sumnjičavost, neuobičajena uverenja i slušanje glasova nakon porođaja mogu se pojaviti kod ozbiljnih zdravstvenih stanja koja zahtevaju hitnu stručnu procenu.
Britanska Nacionalna zdravstvena služba navodi da postporođajna psihoza može uključivati halucinacije, zablude, paranoju, nagle promene raspoloženja, uznemirenost i probleme sa spavanjem. Reč je o stanju koje se može brzo pogoršati i smatra se medicinskom hitnošću. (NHS)
Slično upozorenje daje i Kraljevski koledž psihijatara, naglašavajući da simptomi mogu nastati naglo tokom prvih dana ili nedelja nakon porođaja. Uz pravovremenu stručnu pomoć oporavak je moguć, a mnoge žene se potpuno oporave.
Ako osoba nakon porođaja čuje ili vidi ono što drugi ne primećuju, pokazuje snažnu zbunjenost, veruje da joj neko preti ili postoji opasnost da povredi sebe ili dete, potrebno je odmah kontaktirati hitnu pomoć i ne ostavljati je samu. Američki Nacionalni institut za mentalno zdravlje takođe postporođajnu psihozu opisuje kao psihijatrijsku hitnost koja zahteva neposrednu pomoć.
Takvo stanje nije ničija krivica niti pokazatelj da je žena „loša majka“. Potrebni su medicinska procena, zaštita majke i deteta i podrška porodice.
Napomena: Ovo je narativna priča, a dostavljeni odlomak ne sadrži proverljive podatke o stvarnim osobama, mestu događaja ili Anninoj konačnoj dijagnozi. Zbog toga nastavak njenog nestanka nije izmišljen, dok je zdravstveni deo naveden isključivo kao opšta, proverena informacija.
