Kada sam imala deset godina, mama mi je svako jutro plela kikice — ali samo onih dana kada je moj otac bio kod kuće.
Pitala sam se zašto to preskače drugim jutrom. Kad god bih je pitala, blago bi se nasmešila i rekla: „Ovako je lakše.“ Tada sam to prihvatala kao jedan od onih neodređenih odgovora odraslih na koje deca ne postavljaju dodatna pitanja. Nisam mnogo razmišljala o tome. Uživala sam u sigurnom pokretu njenih ruku, tihom početku dana i osećaju da je život u našoj maloj kući baš onakav kakav treba da bude.
Jutra kada je tata bio na službenom putu bila su drugačija.
Sve je delovalo lakše. Mama bi duže ostajala za doručkom sa mnom, smejala se kada bi se mleko prosulo ili kada bi voditelj na radiju ispričao lošu šalu. Kosa mi je ostajala raspletena, a iz kuće bismo izlazile bez napetosti i žurbe. Tada nisam primećivala promenu u njenoj energiji. Mislila sam da je jednostavno praktična, da skraćuje rutinu kada smo same. Kao dete, nisam mogla da vidim koliko se truda krije iza toga da život deluje mirno i uredno.
Skoro dvadeset godina kasnije, dok smo zajedno listale stare foto-albume, primetila sam koliko su mi kikice uredne na mnogim fotografijama.
U početku se nasmešila, a onda je zaćutala. Nakon kratke pauze objasnila mi je da je moj otac — dobar na svoj način — verovao da su red i urednost veoma važni, i očekivao da se to vidi u kući, pa i na meni. Onim danima kada je bio kod kuće, ustajala je ranije da mi isplete kosu, kako jutra ne bi postala napeta ili neprijatna. Kada je bio odsutan, dopuštala je sebi — i meni — malo više slobode i sporiji ritam.
Tada su njene davne reči konačno dobile smisao.
„Ovako je lakše“ nije značilo samo praktičnost — značilo je ravnotežu. Tiho je upravljala očekivanjima, održavala mir gde god je mogla, dok je istovremeno stvarala male trenutke topline za nas dve. Te kikice nisu bile samo frizura; bile su njen neizgovoreni način da drži porodicu na okupu.
Danas, kada pletem kosu svojoj ćerki, često se setim tih jutara i shvatim koliko se snage i izdržljivosti krije u najjednostavnijim rutinama — u tihim, nevidljivim načinima na koje roditelji čuvaju ljubav, jedan mali izbor po jedan.
