Probudio me je telefon u 3 ujutru, svetleći u mraku kao da gori. Vibrirao je bez prestanka. Sedamnaest propuštenih poziva od moje ćerke i jedna poruka koja mi je presekle dah:
„Tata, pomozi! Dođi brzo!!“
Skočio sam iz kreveta, zgrabio ključeve i izleteo iz kuće. Vozio sam kroz prazne ulice, srce mi je lomilo rebra iznutra, a hiljadu najgorih scenarija vrtelo se u glavi dok sam jurio ka njenoj kući.
Neočekivana istina
Kada sam provalio kroz vrata, ćerka i njen verenik podigli su zbunjeno pogled sa kauča.
„Tata? Šta radiš ovde u ovo doba?“ pitala je.
„Ti si mi poslala poruku! Zvala si me!“ rekao sam, držeći telefon drhtavim rukama.
Ona me zbunjeno pogledala i tiho rekla:
„Tata… to je Helenin broj.“
Helen. Moja mlađa ćerka. Dete koje sam izgubio prošle godine u saobraćajnoj nesreći. Devetnaest godina. Moj anđeo. Moj svet.
Stajali smo tako jedno pred drugim, nemi i slomljeni. Ožiljak za koji sam mislio da je zarastao — ponovo je pukao, svež kao prvog dana.
Povezanost koja ne nestaje
Izašao sam napolje da udahnem vazduh, a nova poruka stigla je na telefon:
„Još te čekam. Gde si?“
Za trenutak — samo za kratak, bolan otkucaj srca — učinilo mi se da me moja Helen doziva, da je blizu.
Pozvao sam broj drhtavim prstima. Javila se mlada žena u panici. Kroz jecaje mi je objasnila da joj se auto pokvario i da je zvala stari broj svog oca, sada moj broj.
Osluškivao sam je, smirivao i ostao na vezi dok joj pomoć nije stigla.
Ljubav koja živi zauvek
Kasnije, sedeo sam u autu, u mraku, dok je jutro polako svitalo — i plakao. Plakao dugo, tiho, sa glavom na volanu.
Jer te noći, u tih nekoliko potresnih sekundi, osetio sam nešto što nisam osetio od dana kada sam je izgubio:
Kao da je moja Helen nekako pronašla put do mene.
Kao da je došla da me dodirne još jednom.
Da kaže da ljubav ne nestaje. Da nikad ne odlazi.
Samo se pretvori u nešto što živi zauvek — u nama.
