Svako jutro, dječak je dolazio u malu kafeteriju i naručivao samo čašu vode. Njegove oči su bile tužne, a reči štedljive. Nije pričao o sebi, svojoj prošlosti ili razlozima zbog kojih je bio sam.
Zaposlena žena ubrzo je primetila njegovu tišinu i odlučila mu diskretno pomagati. Svako jutro, dok je niko nije gledao, ostavljala bi mu tanjir toplog doručka pored čaše vode. Dječak se u početku samo osmehnuo i zahvalio tiho, ali taj mali gest unosio je svetlost u njegove tmurne dane.
Jednog dana, dječak nije došao. Umesto njega, pred kafeterijom su se pojavila četiri crna automobila. Vozači su dostavili pismo.
U pismu je stajalo da mu je otac, poginuli vojnik, zahvalio na pažnji i ljubaznosti koju je žena pružila njegovom sinu. Taj mali čin dobrote donio je dečaku osećaj topline i sigurnosti, koji mu je do tada nedostajao.
Nekoliko sedmica kasnije, žena je dobila novo pismo. Dječak je sada imao novu porodicu – prijatelj njegovog oca ga je usvojio i pružio mu dom.
Iako su prošle godine, dječak se često sećao žene koja ga je svakog jutra hranila i brinula o njemu. Taj mali gest dobrote zauvek je promenio njegov život.
