Sofija je zastala na ulazu u dvoranu, pozivnica čvrsto stisnuta u ruci. Džez muzika, smeh i zveckanje čaša ispunjavali su prostor, ali nju je obavio mir. Konobar ju je tiho uputio ka njenom mestu – stolu na kraju sale, skromnom i izolovanom.
Nije bila iznenađena. Odrasla je svesna svog mesta u porodici Roso – usvojena nakon tragične nesreće u kojoj je izgubila roditelje i levu ruku. Iako joj je u početku delovalo da je dobila novu porodicu, vremenom je shvatila da je više bila simbol njihovog saosećanja nego istinski član.
Na venčanju svoje sestre Gabrijele, osećala se više kao gost nego sestra. U dvorani je bilo puno glamura, ali Sofija je bila u senci. Primećivala je poglede, šapate, ali je ostajala uspravna, dostojanstvena.
Dok je posmatrala svet oko sebe, srela je pogled Marka Bjankija – čoveka kojeg nije poznavala, ali čiji su oči odavale razumevanje. Udovac i poslovni partner porodice, Marko je takođe prolazio kroz svoje gubitke i tišine.
Prišao joj je i upitao, sa iskrenim osmehom:
„Smem li da vam pravim društvo?“
Sofija je bila iznenađena, ali i zahvalna. Razgovor koji je usledio bio je tih, ali snažan. Podelili su fragmente svojih priča – on, o gubitku; ona, o osećaju nepripadanja.
Za vreme plesa, kada ju je pozvao da mu se pridruži, Sofija je oklevala. Ali te večeri odlučila je da ne stoji po strani. Ustala je, pružila mu ruku i izašla na podijum.
Njihov ples nije bio savršen – ali je bio stvaran. Bio je simbol nečeg većeg: izbora da se ne sakrije, da bude viđena.
Na kraju večeri, dok su zajedno izlazili iz dvorane, Sofija nije više osećala teret prošlosti. Te noći otišla je ne kao siroče, već kao mlada žena koja je pronašla snagu u sebi – i svoj glas.
