U eri digitalnog sveta, brzog tempa i tehnologije koja diktira svakodnevicu, sve češće se sa setom prisećamo jednog drugačijeg vremena. Vremena kada se nije imalo mnogo, ali se imalo – sve što je zaista važno.
Ovo je priča o generaciji koja je odrastala bez interneta, bez mobilnih telefona i pametnih uređaja, ali sa snažnim životnim vrednostima, zdravim odnosima i detinjstvom koje se pamti celog života.
Vreme bez ekrana, a puno igre
To je bila generacija koja je išla u školu pešice, često kroz sneg, kišu ili sunce, a opet sa osmehom. Bez autobusa, bez roditeljskog prevoza, samo ranac na leđa i dobra volja.
Posle škole nije bilo sedenja pred televizorom, već brzinsko pisanje domaćeg zadatka da bi se što pre izašlo napolje. Ulice su bile pune dece. Igrale su se klikere, lastiš, žmurke, pravile su se kolači od blata, gacalo se po barama – bez straha i bez zabrane.
Ljubav i prijateljstvo bez granica
Tada se nije znalo šta je “digitalni kontakt”. Znalo se za druženje uživo, dolazak bez najave, često u grupama po desetoro, s vrata. I nikome to nije smetalo. Sastanci su se pravili bez mobilnih telefona – dovoljno je bilo da znaš “naše mesto” i svi su se tamo nalazili.
Delile su se užine, pila se voda iz iste flaše, i niko nije razmišljao o tome ko ima više ili manje. Važno je bilo da se deli – i vreme i hrana i osećanja.
Kuće pune života
Roditelji su bili stub porodice i poštovanje prema njima bilo je neupitno. I ne samo prema svojim roditeljima – već i prema roditeljima drugara, starijima u autobusu, prolaznicima na ulici. Znalo se kada se ustaje, kada se pomaže, kako se razgovara.
Gledali smo očeve kako popravljaju televizore ili nameštaju antenu na krovu. Učestvovali smo, učili uz njih. Nismo imali sve, ali ono što smo imali – imalo je dušu.
Učenje života kroz jednostavne stvari
Nismo rasli sa tutorijalima na internetu, već smo učili kroz iskustvo. Penjali se na drveće, brali voće krišom iz komšijskog dvorišta, sakupljali salvete, značke, pisali u leksikone i spomenare.
Tada su vrednosti bile drugačije – osećanja su bila važnija od stvari, prijateljstvo važnije od statusa, porodica važnija od karijere.
Poruka za danas
Ova generacija je prošla. I neće se vratiti. Ne zato što ne može, već zato što se svet promenio. Ali ono što ova priča nosi kao poruku jeste da vrednosti koje su nas oblikovale tada i danas mogu biti temelj boljeg društva.
Možda se današnja deca neće igrati lastiša na ulici, ali mogu naučiti da poštuju, da se druže, da pomognu starijem, da dele i da žive saosećajno.
Vreme se menja, ali vrednosti mogu ostati.
