Uvod: Prvi utisci često su pogrešni
Kada sam počela da radim u svojoj sadašnjoj firmi, među prvim informacijama koje sam dobila bila je i ona da ću najbliže sarađivati sa koleginicom koja je, u tom trenutku, bila na godišnjem odmoru. Nisam je poznavala, ali su mi kolege vrlo brzo formirale mišljenje o njoj — i to bez da sam je i upoznala.
Svako s kim sam podelila informaciju da ćemo sarađivati reagovao je slično. Opisivali su je kao neprijatnu, hladnu, zatvorenu osobu. Govorili su da se nikada ne druži sa kolegama, da ne ide na pauze s njima, da je stroga i bezosećajna. I, kao što to često biva, svi su pričali — a niko zapravo nije znao ništa konkretno o njoj.
Početak saradnje: Profesionalna, ali distancirana
Nakon što se vratila s odmora, krenule smo da sarađujemo. Na moje iznenađenje, bila je vrlo profesionalna. Tačna, precizna, korektna. Nije bilo nikakvih neprijatnosti. Razgovarale smo isključivo o poslu, i sve je funkcionisalo bez ikakvih problema. Nije bilo potrebe za bliskošću — ali nije bilo ni razloga za nelagodnost.
Međutim, u pozadini je i dalje stajalo to mišljenje koje su mi drugi nametnuli. Ponekad bih se zapitala da li je ta rezervisanost zaista dokaz da je „nadrndana“, kako su tvrdili, ili jednostavno znak da se čuva.
Prekretnica: Pomoć u pravom trenutku
Jednog dana, usred radnog vremena, dobila je poziv. Delovala je vidno uznemireno i rekla kako mora da ide čim završi nešto što je radila. Videlo se da joj je teško. Pitala sam je da li mogu da preuzmem njen deo posla i ostanem duže ako treba. Bila je iskreno iznenađena i upitala me: „Hoćeš li zaista uspeti sve sama?“ Rekla sam joj da nemam nikakve planove i da mi nije problem.
Samo je klimnula glavom, zahvalila se tiho i otišla.
Istina iza zatvorenosti
Sledećeg dana je prišla sama. Prvi put je pričala o nečemu što nije vezano za posao. Ispričala mi je da ima sina koji ima 13 godina i da je dete sa smetnjama u razvoju. Da je razvedena, i da njen bivši suprug sada ima novu porodicu, u kojoj njihov sin nikako ne uspeva da se uklopi. Sve to joj je teško palo, jer se oseća kao da je stalno sama u toj borbi.
U tom trenutku, shvatila sam koliko smo, kao kolektiv, pogrešili.
Ta žena nije bila bezosećajna, već preopterećena. Nije bila hladna — bila je umorna. Nije se povlačila iz društva jer je imala nešto protiv drugih, već zato što je imala sopstvenu bitku koju je vodila svakodnevno, u tišini.
Lekcija: Ne etiketiraj, ne osuđuj, ne prenosi tuđe sudove
Koliko puta na poslu, u školi, u svakodnevnom životu, mi automatski formiramo mišljenje o nekome na osnovu onoga što čujemo od drugih? Koliko puta nismo ni pokušali da razumemo nečiju priču, a već smo zaključili da ta osoba “ne valja”?
Zato je važno:
- Ne donositi zaključke bez ličnog iskustva.
- Ne širiti etikete koje su nam drugi nametnuli.
- Pokazati saosećanje, čak i kada ne znamo celu priču.
Ljudi često ne nose svoje brige na rukavu. Neko ćuti zato što mu je teško, a neko zato što se boji da ga drugi neće razumeti. Nažalost, takvi ljudi postaju žrtve pogrešnih pretpostavki i neosnovanih glasina.
Zaključak: Empatija je snaga, ne slabost
Od te situacije, moj pogled na međuljudske odnose, posebno na poslu, se potpuno promenio. Naučila sam da istina često živi ispod površine, da ono što vidimo nije uvek ono što jeste. I da je najvažnije što možemo pružiti drugima — razumevanje bez osude.
Naredni put kada vam neko kaže da je neka osoba „nadrndana“ ili „čudna“, zastanite i zapitajte se: da li je to stvarno tako, ili samo niko nije pokušao da je razume?
