Počela sam da se dopisujem s jednim momkom – sve je u početku djelovalo sasvim okej. Bio je ljubazan, rekao mi je da sam fina i da nisam kao druge djevojke koje ga navodno ignorišu “bez razloga”. To mi je već tad zazvonilo kao upozorenje – jer rijetko kad nešto biva baš bez razloga – ali odlučila sam da mu dam šansu.
Dopisivali smo se neko vrijeme, a onda je, jedne večeri, zatražio da mu pošaljem selfi. Već sam bila legla, pa sam mu iskreno odgovorila da ne mogu sada i da ćemo možda neki drugi put. Pomislila sam da je to sasvim u redu i kulturno odbijanje.
Međutim, ujutro me dočekalo iznenađenje – 22 poruke. U njima je bio ljut, napadao me jer nisam poslala sliku i rekao da mu sada „dugujem dvije slike“. Bila sam šokirana.
Objasnila sam mu da nisam ništa obećala i da mu ne dugujem apsolutno ništa. Umjesto da shvati, nastavio je s porukama – još 10 njih, ispunjenih zamjerkama. Na kraju sam odlučila da ga ignorišem. Njegov odgovor? „I ti si ista kao sve ostale.“
Ovo želim da poručim: ako vam se često dešava da ljudi s vama prekidaju komunikaciju, vrijedi zastati i zapitati se zašto. Ponekad nije problem u „svima drugima“ – ponekad je problem u načinu na koji se ophodimo prema njima.
Postavljanje granica, kao što je ne slanje slike kada to ne želimo, nije nepoštovanje – to je normalan oblik samopoštovanja. A nečije odbijanje ne treba da se doživi kao napad, već kao signal da treba da poštujemo tuđu volju.
Napomena:
Ova priča je ispričana iz lične perspektive i ima za cilj da podstakne promišljanje o granicama, komunikaciji i međusobnom poštovanju u digitalnom prostoru.
