Moj dečko ima jedan prilično običan automobil, i uvek me vozi njime. Naše vožnje su bile opuštene, lagane, uvek u skladu sa saobraćajnim pravilima. Iskreno, ponekad sam i pomislila kako vozi prilično sporo, ali sam to shvatala kao znak pažnje i opreza.
Međutim, pre nekoliko večeri desilo se nešto što me zbunilo. Pozvala me je drugarica i rekla:
“Tvoj dečko je sleteo autom u kanal – nije povređen, ali moraš da vidiš ovo.”
Zatečena, odmah sam otišla na to mesto. Ispostavilo se da nije bio u automobilu koji poznajem. Bio je to drugi auto – znatno drugačiji, za koji nikada nisam znala da postoji. Kasnije sam saznala da ga koristi samo povremeno, noću, kada želi da se provoza sam. Uvek bi mi rekao da ide da spava.
Nisam ljuta. U stvari, zahvalna sam što je prema meni uvek pažljiv i odgovoran, ali ne mogu da se ne zapitam – zašto mi to nije rekao?
Ne radi se o samom automobilu, već o poverenju. Pitam se kako da to otvorim kao temu, a da ne zvuči kao optuživanje. Stalo mi je do njega, ali osećam da sada moramo da razgovaramo iskreno o svemu.
Zaključak:
Nekada nas nečija potreba za “malom tajnom” navede da se zapitamo koliko se zaista poznajemo. Poverenje se ne gradi samo na lepim gestovima, već i na iskrenosti – čak i kada je u pitanju nešto što izgleda nevažno, poput drugog automobila.
