Sjajni Alen Avdić, koji nas je na svom Youtube kanalu, navikao da upoznajemo obične velike ljude, ovog puta nas je odveo u selo Tušnjiće, pored Visokog. Njegova sagovornica je 70-godišnja Remza Emšo, koja je u tridesetak minuta „prelistala“ svoju burnu i bogatu životnu priču, kakva se ne može zamisliti ni na najuzbudljivijim filmovima.
Kaže, za svojih sedam decenija prošla je i proživjela toliko da ni sama ne vjeruje kroz kakve se sve situacije nosila i sa kakvom snagom je teret života savladala. Rano je ostala siroče u rodnim Kaćunima, oca jedva da je zapamtila, a majka joj je umrla kada je ona imala nepunih 12 godina. Preuzela je brigo o svoji šestoro braće i sestara. .
Rano se i udala u okolinu Visokog. Došla u punu kuću, svekar i svekrva najveći autoriteti čak i njenom mužu. Kaže, bila takva vemena.
„Ali, navalile zaove, jetrve, djeverovi… Svi nagrnuli na mene da ide u štalu radim na njivi, spremam u kući. Htjela sam pobjeći, ali nisam se znala vratiti u Kaćune“ – sjeća se svojih tadašnji ondašnjih pomisli nana Remza
Zdravlje je dobro služi, mada je jedno vrijeme imala problema sa kičmom. Nekoliko mjeseci je bila skoro nepokretna.
„Sedam mjeseci sam nosila „samar“, pa se smirila kičma i pršljenovi. Ne bih smjela ništa teško raditi, ali ja ne mogu da mirujem. Ako ništa drugo, ja ću uzeti preslicu da predem vunu ili da pletem čarape – kazuje ova starica.
Veliko imanje je stekla uzgajajući jagode i prodavajući ih na pijacama po Sarajevu. Trgovina joj je dobro išla.
Čak i u poratnom periodu se posvetila trgovini i ugostiteljstvu. Još su bile barikade na linijama razgraničenja između tretitorija HVO-a i Armije BiH, a ona je u svemu tome „vidjela svoju šansu“. Tačno na liniji razgraničenja je otvorila punkt na kojem je prodavala kafu, sokove, kasnije i pečenje…
„Dobro se radilo, dolazili su ljudi s obje strane „crte“, pili, šemlučili, družili se. Ja sam ti tu bila postavila i kontejner. Poso cvjetao…
Iz tog perioda joj se posebno urezao jedan detalj, kada je nekom našem gastarbajteru u njenom kontejneru ostao pun kofer para. Predstavio joj se kao humanitarac iz Njemačke koji je krenuo za Tuzlu da podijeli pomoć.
„Konačio je tu. Ujutro popio kafu, doručkovao, sjeo u auto i zaputio se u Tuzlu. Ja vidim ostao mu kofer. Pogledam ga, pun para, sve marke njemačke.
Odmah zovnem policajca sa barikade, kažem mu šta se desilo, te zamolim da javi patrolama da zaustave tog čovjeka i kažu mu da mu je kofer s parama kod mene. Pronašli su ga, vratio se nakon nekoliko sati. Zahvaljuje, blagosilja, kaže da su to svjetske, narodne pare za pomoć ljudima u Utzli. Meni je u znak zahvalnosti dao kilogram banana. Kasnije sam čula da te pare nije podijelio narodu… Kažu, da nije dobro prošao. Tuđe je prokleto – kazuje nana Remza.
