Svojim gimnazijalcima svake godine puštam film “Bowling for Columbine” o prvom masakru u školi u SAD da bih im pokazao kako u obrazovnom sistemu i generalno može doći do otuđenja pojedinaca, nedostatka empatije i šta usled toga može da se desi. Ipak, nikada nismo ni pomislili da bi takav masakr mogao i nama da se dogodi. Samo jurimo te glupe ocene i petice, stalno smo u nekom takmičenju, umesto da u deci razvijamo ljudskost, da pomažu jedni drugima, kaže posle dva masakra u Srbiji u intervjuu za Kurir profesor engleskog Borko Petrović iz Paraćina, koji je 2022. proglašen za najboljeg edukatora na svetu, koji baštini još nagrada i predaje engleski u paraćinskoj gimnaziji i OŠ “Stevan Jakovljević”.
Deci puštate snimke masakra?
– Nema ni mesec dana otkad smo ponovo gledali taj dokumentarac Majkla Mura o jednom danu aprila 1999. kada su dvojica dečaka ubila 12 učenika i nastavnicu. Puštam ga svakoj generaciji gimnazijalaca, ne i osnovcima, jer je teža tematika. Još na fakultetu nam ga je puštala prof. Ljiljana Bogoeva, koja je inače predavala kurs Šekspira. Objašnjavala nam je pojam ljudske agresije i nasilja u društvu, i to kako čovečanstvo vrlo malo uči na svojim greškama. Taj masakr je bio prekretnica u SAD, pokazao je kao razbijena vaza pukotine savremenog društva koje se u punom sjaju i naponu snage ipak suočava sa ogromnim problemima i to gde smo najosetljiviji, a to su deca.
Kako đaci reaguju na film?
– Smatrao sam da je jako bitno pričati i o tome, iako razgovaramo i o zdravstvenim temama, rasizmu, zaštiti planete. Đaci su šokirani snimcima kako dečaci bacaju bombe i pucaju, nadrealno je, kao holivudski film. Gledali smo ga kroz prizmu nekog kancera zapadnog sistema.
BIO SAM ŽRTVA NASILJA
I sami ste u školi bili žrtva nasilja. Kako ste se izborili?
– Da, bile su to ćuške, modrice, verbalno nasilje, ali sam preživeo jer sam imao jaku porodicu, nekog ko bi me saslušao. Imao sam zdravo detinjstvo, zdravo odrastanje. A i to su bile devedesete, nisi smeo ni da se žališ. Deca nisu bila dovoljno obučena i osnažena da traže pomoć, to je potpadalo pod očeličavanje, rast. Nismo ni znali svoja prava, znali smo da se dešava i da svako nekako mora da prođe kroz to.
Ima li vršnjačkog nasilja kod vas u gimnaziji i u osnovnoj školi?
– Upravo smo se vratili s đačke razmene iz Turske, gde sam se čudio metalnim detektorima u školi, njihovoj neslobodi i strahu. A sad ćemo i mi da se okrenemo strahu, instaliramo sve i svašta. U gimnaziji nema ni kamera, povremeno je policajac obilazi, sve je mirno. Ne znam kad je poslednji put bilo nešto i u osnovnoj školi, peckanja na odmoru, ali nasilja stvarno nema. Paraćin je mali i svi se nekako znamo. Roditelji će sad da misle: “Ko su deca među nama, postoji li neko kao onaj dečak, šta ako ovo, ono…”. A gubi se i poverenje u sistem, uvek će biti neka mrlja u svemu što radimo, upiraćemo prstom jedni u druge.
Dečak koji je izveo masakr u OŠ “Vladislav Ribnikar”, kako je zvanično rečeno, nije imalo prijavu da trpi nasilje, ismevanje, kako neki drugovi sada pričaju. Kako je moguće da to prođe mimo porodice, škole i sistema?
– Sve te pucnjave po Americi i inostranstvu uglavnom su izvodila deca koja su skrajnuta, introvertna, nevidljiva i za sistem i za sve. Na njih niko ne obraća pažnju, a kad se to desi, vraćaju se unazad i povezuju sitnice koja im ništa nisu značile. Zaista ne znam, nisam u toj školi i nisam njegov odeljenjski starešina, ali očekivao bih od sebe, kao odeljenjskog, da primetim da se tom detetu nešto dešava. S tim detetom je sigurno nešto trebalo raditi.
Nije moguće da niko baš ništa ne vidi?
– Naš sistem je postavljen preventivno da se ovako nešto ne desi, ima toliko načina, ljudi i autoriteta u njemu koji to treba da vide, počev od roditelja. A ja to zovem sistem ruku – kada dete pada, mora neko da ga uhvati. Prvi roditelji, koji ga očigledno nisu uhvatili. Potom škola – odeljenjski starešina, psiholog, drugari, odeljenje. Sve te ruke koje je trebalo da ga uhvate, a to znači da neko primeti problem, zakazale su. I na kraju, kad se sve te ruke sklone i dete tresne o pod, desi se ovakav slučaj. To dete verovatno više nije imalo nikakvu vrstu empatije, povezanosti s porodicom, školom, ni sa kim. Ovo je neki njegov totalni revolt. Siguran sam da on i dalje nije svestan šta je uradio jer uopšte nema osećaj povezanosti, pripadnosti, samoidentiteta. Ali to dete je prolazilo kroz naš obrazovni sistem, a nismo uspeli u isti da ga uklopimo, da negde pripada, da se oseća voljeno, bezbedno. To je poražavajuće.
RAZORUŽAVANJE SRBIJE
Je li rešenje u razoružanju Srbije?
– To će svakako pomoći. Oduvek đacima govorim da je problem kontrole oružja u Americi ozbiljan jer ga ima previše i lako je dostupno svima. Kod nas nije tako lako da možete da ušetate u radnju i kupite municiju kao bombone, ali ga očigledno ima dovoljno u našim domaćinstvima da bi se ovo dogodilo. Zato podržavam svaku meru u tom pravcu.
I šta je sad rešenje za sve nas?
– Stalno jurimo samo te glupe ocene, petice, a inače sam protiv ocenjivanja u osnovnoj školi, i stalno smo u nekom takmičenju. I ovaj dečak je, koliko čujem, bio takmičarski nastrojen. A trebalo bi znanje koje im dajemo da koncentrišemo na razvijanje ljudskosti, da pomažu jedni drugima, da sve bude u slavu čoveka, prijateljstva, ljubavi. U Finskoj nema ni takmičenja ni ocena sve do osmog razreda, nema upoređivanja, jurenja. Na jednoj panel-diskusiji bio sam sa Andreasom Šlajerom, osnivačem PISA testiranja. Kad su ga pitali za nedostatak empatije i da li bi to trebalo ustanoviti kao novi predmet, rekao je: “Predmeta je previše, a vi morate lično, svako na svom času, ma koji to predmet bio, da radite na empatiji. Ni preduzetništvo, ni bilo koje društvene veštine ili predmet to neće učiniti, vi to morate da pokažete na delu.” Očigledno mnoge stvari nismo pokazali na delu, kao sistem, kao društvo. Moramo da napravimo ozbiljan društveni konsenzus o tom pitanju. Dobijao sam nagrade upravo zato što đake učim da budu bolji ljudi. Stalno im pričam da je znanje bez ljudskosti ništa. Morate da ga primenite da sebe, ali i sve oko sebe učinite boljim svakog dana. Ako to niste učini, ništa vam ne znači ni moja petica, ni da li ćete biti doktor nauka.
