Ovo je književno obrađena priča. Opisani događaji nisu nezavisno potvrđeni.
Jovana je godinama verovala da je mladić kojeg je volela pre rata poginuo. Izgradila je novi život, udala se i dobila decu, ali je sačuvala njihovu zajedničku fotografiju. Onda je jednog dana njen suprug ušao u kuhinju i rekao da je na kapiji čeka čovek koji je dugo traži.
U malom bosanskom mestu gotovo svi su znali za Jovanu i Edina.
Komšije su ih zadirkivale da su najlepši par u Jugoslaviji. Njima je zbog toga bilo pomalo neprijatno, ali bi se uvek nasmejali. Bili su mladi i zaljubljeni, sa dovoljno vremena da veruju kako će sve važne stvari tek doći.
Nisu imali mnogo novca. Izlasci su uglavnom značili šetnju, susret sa prijateljima ili dugo sedenje na klupi dok razgovor ne prekine poslednji autobus.
Pričali su o zajedničkom domu i deci. Ponekad bi se posvađali oko sitnica, a zatim jedno drugo čekali na istom mestu kao prethodnog dana.
Jovana je volela da šije. Jednom mu je napravila sivu jaknu, pažljivo popravljajući rukave dok nije bila zadovoljna kako mu stoji. Edin ju je obukao već prvom prilikom.
U toj jakni stajao je pored nje na fotografiji koju će kasnije godinama čuvati.
Otišli su bez prilike da se pozdrave
Kada je počeo rat, svakodnevica se promenila brže nego što su mogli da razumeju.
Razgovore o venčanju zamenile su vesti o opasnosti, odlascima i putevima kojima više nije moglo bezbedno da se prođe. Jovanini roditelji odlučili su da krenu u Srbiju.
Otišli su naglo, sa stvarima koje su uspeli da spakuju.
Jovana nije stigla da vidi Edina. Nije znala ni kako da mu ostavi poruku koja će sigurno doći do njega.
U početku je verovala da će razdvojenost kratko trajati. Čim se okolnosti smire, saznaće gde je i objasniće mu zašto je otišla.
Ali pouzdane informacije nisu stizale.
Raspitivala se kod poznanika, slušala protivrečne priče i pokušavala da pronađe nekoga ko ga je video. Vremenom je počela da strahuje od odgovora.
Nikada nije dobila potvrdu da je poginuo. Ipak, posle dugog ćutanja, prihvatila je mogućnost da ga više neće videti.
Novi život nije izbrisao uspomenu
U Srbiji je upoznala čoveka sa kojim je postepeno izgradila bliskost.
Njihova veza razvijala se kroz obične dane: posao, posete, razgovore o budućnosti. Venčali su se, dobili decu i nastanili se u Kragujevcu.
Jovana je bila posvećena porodici. Sa suprugom je delila brige, radovala se dečjim uspesima i kasnije dočekala unuke.
Fotografiju sa Edinom čuvala je među starim uspomenama.
Nije je često uzimala u ruke. Kada bi je ipak pogledala, pitala se gde je završio mladić u sivoj jakni i da li je ikada saznao da ga nije svojevoljno napustila.
Onda bi vratila fotografiju i nastavila sa obavezama.
Čovek pred kapijom
Tog dana mesila je hleb kada je suprug ušao u kuhinju.
Zastao je pored vrata.
„Traži te neki čovek.“
Obrisala je ruke o krpu.
„Ko?“
„Kaže da te poznaje od pre rata. Nema jednu ruku.“
Jovana je spustila krpu na sto.
Pre nego što je izgovorio ime, pomislila je na Edina.
Sela je na najbližu stolicu, jer su joj noge odjednom oslabile. Suprug joj je prišao i sačekao da progovori.
„To je čovek kojeg sam volela pre rata“, rekla je. „Mislila sam da je mrtav.“
On je ćutao nekoliko trenutaka, a zatim klimnuo glavom.
„Čeka te napolju.“
Kada je izašla, ugledala je čoveka čije se lice promenilo, ali joj je izraz očiju bio poznat.
Stajao je uz kapiju i gledao je kao da još proverava da li je došao na pravu adresu.
„Jovana?“
Prišla mu je i zagrlila ga. Oboje su plakali, pokušavajući da izgovore nešto što se gubilo u suzama.
Kako je pronašao njenu adresu
Edin je preživeo rat i izgubio ruku. Usledili su lečenje, selidbe i odlazak u Nemačku.
Raspitivao se za Jovanu, ali nije znao gde se njena porodica nastanila. Kasnije je promenila prezime, pa su i tragovi do kojih je povremeno dolazio vodili u pogrešnom smeru.
Adresu je pronašao zahvaljujući nekadašnjoj školskoj drugarici.
Od nje je saznao da je Jovana živa, da ima porodicu i da živi u Kragujevcu.
Dugo se premišljao da li da dođe. Nije želeo da je uznemiri niti da njegov dolazak izazove neprijatnost u njenom domu.
Ipak, želeo je da je vidi i čuje šta joj se dogodilo.
„Nisam želeo da prođe još vremena, a da se ne sretnemo“, rekao joj je.
Sedeli su u dvorištu i razgovarali o odlascima, poznanicima i porodicama. Mnogo toga morali su da ispričaju jedno drugom, a neka pitanja postavljali su oprezno.
Jovana je objasnila kako je otišla. Edin joj je pričao gde je sve živeo.
Posle toliko godina oboje su konačno saznali da onaj drugi nije jednostavno zaboravio.
Fotografija koju je sačuvala
U jednom trenutku Jovana je ušla u kuću i vratila se sa starom fotografijom.
Edin ju je dugo posmatrao.
„Još je imaš.“
„Imam.“
Prstom je pokazao sivu jaknu, a zatim se nasmejao kroz suze.
Razgovor je postao lakši. Prisetiše se izlazaka, zajedničkih prijatelja i sitnica koje su oboje pamtili.
Jovanin suprug im se kasnije pridružio. Upoznali su se i nastavili da sede za istim stolom.
Jovana nije planirala da napusti svoj život. Edin od nje to nije tražio.
Ostali su u povremenom kontaktu, uz razumevanje granica koje su njenu sadašnju porodicu činile sigurnom. Ponekad bi razmenili vest o starom poznaniku ili se setili nekog događaja iz mladosti.
Kada je Edin otišao, Jovana je vratila fotografiju među uspomene.
Ovoga puta nije ostala da se pita da li je živ i šta je mislio o njenom nestanku.
Znala je da je stigao kući. Mogla je da mu napiše poruku i dobije odgovor.
