Iskustva iz ranog detinjstva mogu ostaviti tragove koji nisu uvek vidljivi na prvi pogled. Ljudi koji su odrastali uz kritike, zanemarivanje, nestabilnost ili stalni pritisak često razviju ponašanja koja su im nekada pomagala da se zaštite. Kasnije, kada opasnosti više nema, isti obrasci mogu početi da ih ograničavaju u svakodnevnom životu i odnosima.
Teška iskustva iz detinjstva ne moraju uvek da budu očigledna. Ona mogu obuhvatiti fizičko ili emocionalno zlostavljanje i zanemarivanje, ali i odrastanje u domu bez osećaja sigurnosti, stabilnosti i bliskosti.
Tu mogu da spadaju česte svađe, nasilje u porodici, zavisnost ili ozbiljni psihički problemi člana domaćinstva, razdvajanje roditelja, siromaštvo, nestabilno stanovanje i emocionalna nedostupnost odraslih.
Američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti ovakve okolnosti naziva nepovoljnim iskustvima iz detinjstva. Ona mogu povećati rizik od kasnijih emocionalnih i zdravstvenih problema, ali ne određuju unapred nečiju budućnost. CDC
Dve osobe koje su doživele slične događaje mogu razviti potpuno različite reakcije. Zbog toga nijedna navika navedena u ovom tekstu sama po sebi nije dokaz traume niti osnov za postavljanje dijagnoze.
1. Teško prihvataju pohvale
Jedan od mogućih obrazaca jeste nelagoda kada osoba dobije iskren kompliment.
Umesto da jednostavno kaže „hvala“, ona može odmah da umanji svoj uspeh, navede sopstvene greške ili objasni da ono što je uradila zapravo nije toliko važno.
Takvo ponašanje drugima može izgledati kao skromnost. Iza njega se, međutim, ponekad nalazi duboko usađeno uverenje da osoba nije dovoljno sposobna, vredna ili zanimljiva da bi zaslužila pohvalu.
Ako je dete uglavnom slušalo kritike, a njegove dobre osobine i uspesi bili zanemarivani, pozitivne reči u odraslom dobu mogu mu delovati neobično ili čak neiskreno.
Osoba se tada ne pita samo da li je pohvala tačna, već i šta druga strana očekuje zauzvrat.
2. Stalno prate raspoloženje drugih
Ljudi koji su odrastali u nepredvidivom okruženju mogu postati izuzetno osetljivi na promene u ponašanju ljudi oko sebe.
Prate ton glasa, izraz lica, način zatvaranja vrata i kratke odgovore u porukama. Čak i kada im neko kaže da je sve u redu, mogu nastaviti da traže znakove ljutnje ili razočaranja.
Takva pojačana budnost nekada je imala zaštitnu ulogu.
Dete koje nije znalo u kakvom će raspoloženju roditelj doći kući moglo je da nauči da unapred prepoznaje opasnost i prilagođava svoje ponašanje. Problem nastaje kada taj sistem upozorenja ostane uključen i u bezbednim odnosima.
U odraslom dobu osoba može neprestano analizirati razgovore, pitati se da li je nešto pogrešno rekla i preuzimati odgovornost za tuđa osećanja.
3. Imaju snažnu potrebu za kontrolom
Planiranje samo po sebi nije problem. Ono može biti veoma korisna i zdrava navika.
Ipak, kod nekih ljudi potreba za kontrolom postaje toliko snažna da im i najmanja neizvesnost izaziva veliki stres.
Takve osobe žele da unapred znaju svaki detalj, teško podnose iznenadne promene i često zamišljaju sve što bi moglo krenuti naopako. Mogu više puta proveravati dogovore, brave, dokumente ili poruke jer ih neizvesnost podseća na raniji osećaj bespomoćnosti.
Kontrola im privremeno donosi sigurnost. Istovremeno ih može iscrpeti jer život nikada nije moguće potpuno predvideti.
4. Preuzimaju više odgovornosti nego što mogu da nose
Deca koja su rano morala da brinu o sebi, mlađoj braći i sestrama ili čak o emocionalnom stanju roditelja mogu izrasti u izuzetno odgovorne odrasle ljude.
Oni često deluju samostalno, sposobno i pouzdano. Drugi se na njih oslanjaju jer retko odbijaju obaveze i gotovo uvek pronalaze način da reše problem.
Iza te snage ponekad se krije uverenje da nemaju pravo da budu umorni, zbunjeni ili da zatraže pomoć.
Navikli su da svoju vrednost dokazuju time što su korisni. Zbog toga se mogu osećati krivim kada se odmaraju ili kada neko drugi preuzme odgovornost.
Vremenom takav obrazac može dovesti do emocionalne iscrpljenosti, nezadovoljstva i osećaja da ih drugi primećuju samo kada im je nešto potrebno.
5. Perfekcionizam koriste kao zaštitu od kritike
Perfekcionizam nije uvek samo želja za uspehom.
Kod pojedinih ljudi on se razvija iz straha da će greška dovesti do kritike, poniženja, odbacivanja ili gubitka ljubavi.
Oni svoj rad proveravaju mnogo puta, teško završavaju zadatke jer rezultat nikada nije dovoljno dobar i veoma bolno doživljavaju čak i blagu kritiku.
Drugima mogu izgledati disciplinovano i ambiciozno, dok u sebi neprestano osećaju pritisak.
Zdrava težnja ka napretku dozvoljava greške i učenje. Nezdrav perfekcionizam poručuje osobi da njena vrednost zavisi od toga da sve uradi bez mane.
6. Teško postavljaju granice i izgovaraju „ne“
Ljudi koji su u detinjstvu naučili da mir zavisi od toga koliko dobro ugađaju drugima često imaju poteškoće sa postavljanjem granica.
Prihvataju dodatne obaveze i kada nemaju vremena, pomažu drugima dok su i sami iscrpljeni i osećaju krivicu kada pokušaju da sopstvene potrebe stave na prvo mesto.
Mogu izbegavati sukobe po svaku cenu jer neslaganje doživljavaju kao opasnost za odnos.
Takva osoba često postaje ona koja sve razume, svima oprašta i nikada ne pravi problem. Međutim, potisnute potrebe ne nestaju. One se vremenom mogu pretvoriti u umor, ljutnju i povlačenje.
Postaviti granicu ne znači odbaciti drugu osobu. To znači jasno pokazati šta možemo da prihvatimo, a šta ugrožava naše zdravlje i mir.
7. Žele bliskost, ali se istovremeno plaše napuštanja
Rana iskustva mogu uticati i na način na koji odrasla osoba doživljava ljubav, poverenje i privrženost.
Neko može snažno želeti bliskost, ali istovremeno očekivati da će biti povređen ili ostavljen.
Zbog toga može tražiti česte potvrde ljubavi, analizirati partnerovo ponašanje i burno reagovati na manje promene. Druga osoba može želeti isto, ali se povući čim odnos postane ozbiljan jer se emocionalna bliskost oseća rizično.
Naizgled suprotna ponašanja mogu imati sličan cilj – zaštitu od novog razočaranja.
To ne znači da je svaki problem u vezi posledica detinjstva. Odnose oblikuju brojni faktori, uključujući karakter, sadašnje okolnosti, prethodne veze i način komunikacije.
8. Teško traže i prihvataju pomoć
Osoba koja je rano naučila da ne može pouzdano da računa na druge može razviti izrazitu samostalnost.
Govori da može sve sama, retko priznaje da joj je teško i odbija pomoć čak i kada joj je zaista potrebna.
Takva samostalnost često izaziva divljenje okoline. Ipak, iza nje se može nalaziti strah da će je drugi razočarati, poniziti ili kasnije iskoristiti njenu ranjivost.
Prihvatanje pomoći tada ne deluje kao olakšanje, već kao gubitak kontrole.
Važan korak može biti učenje da oslanjanje na pouzdane ljude ne predstavlja slabost. Zdravi odnosi podrazumevaju i davanje i primanje podrške.
9. Umanjuju ili kriju sopstvene emocije
Ljudi koji su odrastali uz poruke poput „ne plači“, „ne preteruj“ ili „nemaš razloga da se tako osećaš“ mogu naučiti da kriju emocije čak i od sebe.
Na pitanje kako su često odgovaraju da je sve u redu, iako osećaju tugu, strah ili ljutnju. Ponekad tek kroz telesnu napetost, nesanicu ili iznenadnu iscrpljenost primete da su dugo bili pod stresom.
Potiskivanje je možda nekada bilo način da izbegnu kritiku ili dodatni sukob. U odraslom dobu može im otežati da prepoznaju šta im je potrebno i da to jasno saopšte drugima.
Priznavanje emocije ne znači da ona mora da upravlja našim ponašanjem. Ono nam omogućava da razumemo zbog čega se pojavila i kako možemo zdravije da reagujemo.
10. Teško veruju da mogu biti voljeni bez zasluge
Možda najdublji trag teškog detinjstva jeste uverenje da ljubav mora da se zasluži.
Takvi ljudi pokušavaju da budu korisni, uspešni, mirni ili savršeni kako ih drugi ne bi napustili. Kada neko prema njima pokaže iskrenu naklonost, mogu postati sumnjičavi ili očekivati da će se odnos uskoro promeniti.
Neki ostaju u nezdravim vezama jer su navikli da prihvatanje dolazi zajedno sa kritikom, kontrolom ili emocionalnom nedostupnošću.
Promena ovog uverenja obično ne dolazi preko noći. Zahteva iskustvo odnosa u kojima postoji doslednost, poštovanje i prostor da osoba bude ono što jeste.
Ovi obrasci nisu dijagnoza
Važno je naglasiti da nijedna od navedenih osobina ne dokazuje da je neko preživeo traumu.
Perfekcionizam, oprez, povučenost ili potreba za planiranjem mogu nastati iz mnogo različitih razloga. Neki ljudi koji su imali teško detinjstvo neće pokazivati ove obrasce, dok ih mogu imati i osobe koje svoje odrastanje ne doživljavaju kao traumatično.
Trauma se ne može procenjivati na osnovu kratke liste sa interneta. Posttraumatski stresni poremećaj i druga psihička stanja može da proceni samo odgovarajući stručnjak.
Prema Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje, pomoć je posebno važna kada posledice stresnog ili traumatičnog iskustva dugo traju, izazivaju snažnu patnju ili ometaju posao, odnose, san i svakodnevno funkcionisanje. NIMH
Promena je moguća
Obrasci naučeni u detinjstvu nisu nepromenljivi deo karaktera.
Prvi korak često je prepoznavanje trenutaka u kojima osoba reaguje na staru opasnost, iako se sada nalazi u drugačijim okolnostima.
Mali, realni koraci mogu uključivati:
- prihvatanje komplimenta bez umanjivanja sopstvenog uspeha,
- odbijanje obaveze koja predstavlja prevelik teret,
- traženje pomoći od pouzdane osobe,
- primećivanje emocije bez osuđivanja,
- postavljanje jasne i mirne granice,
- dopuštanje sebi da pogreši bez ponižavanja,
- održavanje rutina sna, ishrane i fizičke aktivnosti,
- razgovor sa osobom uz koju se oseća bezbedno.
Podrška porodice i prijatelja može biti dragocena. Kada su reakcije veoma intenzivne, dugo traju ili ozbiljno narušavaju kvalitet života, razgovor sa psihologom, psihijatrom ili drugim kvalifikovanim stručnjakom može pomoći osobi da razume svoja iskustva i nauči zdravije načine suočavanja.
Psihoterapija nije znak da je neko slab. Naprotiv, traženje pomoći može biti jedan od prvih trenutaka u kojima osoba prestane samo da preživljava i počne da gradi život u kojem se zaista oseća sigurno.
Napomena: Ovaj tekst služi za informisanje i ne predstavlja psihološku procenu niti zamenu za stručni savet, dijagnozu ili lečenje.
