Vani je bjesnila mećava. Vjetar je tresao prozore, snijeg je prekrivao sve pred sobom, a ulice su bile potpuno puste. Kad se začulo kucanje na vrata, žena se trgnula — po ovakvom vremenu niko ne dolazi.
Oprezno je otvorila vrata. Pred njom je stajao muškarac od četrdesetak godina, promrzlog lica i mokrih rukava tanke jakne. U naručju je držao bebu umotanu u debelu deku.
— „Oprostite,“ rekao je tiho. „Auto mi je zapeo na putu. Sam sam s djetetom i ne mogu do grada. Mogu li prenoćiti ovdje?“
Žena je oklijevala, ali pogled na bebu otopio je svaku sumnju.
— „Naravno, uđite. Ne možete ostati vani po ovakvom vremenu.“
Ubrzo je zapalila peć, ugrijala mlijeko i skuvala čaj.
— „Gdje je majka djeteta?“ upitala je tiho.
Muškarac je na trenutak zašutio, kao da traži riječi.
— „Nema je. Sam brinem o njemu.“
Bio je tih, iscrpljen, ali u njegovim očima nije bilo bijesa — samo duboki, nepomućeni umor.
Žena im je pripremila mjesto za spavanje blizu peći.
— „Odmorite se. Oluja će do jutra sigurno stati.“
Ali kada se probudila, dočekao ju je šok. 😢
Na stolu je stajala prazna šalica i kratka poruka:
„Hvala vam na toplini i dobroti. Oprostite što sam otišao bez pozdrava.“
Pomislila je da je otišao prije svitanja kako ne bi smetao.
No kad je uključila vijesti, krv joj se sledila.
Policija je tragala za muškarcem osumnjičenim da je oteo bebu iz bolnice.
