Iako su prošle četiri godine od smrti Merime Njegomir, uspomena na jednu od najvoljenijih pevačica ostala je duboko urezana u sećanjima ljudi koji su je poznavali, naročito među komšijama iz mirnog kosmajskog naselja gde je često boravila. To mesto za nju nije bilo samo vikend adresa, već utočište u kojem je pronalazila mir daleko od gradske buke, obaveza i reflektora.
Meštani ovog kraja i danas govore o Merimi sa posebnom toplinom. Pamte je kao jednostavnu, pristupačnu i nenametljivu osobu, koja je znala da pozdravi svakoga, da se javi komšijama i da u prolazu pokaže pažnju. Za njih ona nije bila velika zvezda, već dobra komšinica koja je volela prirodu, tišinu i pogled koji se pruža sa kosmajskih padina.
Jedan od starijih meštana priseća se perioda kada je gradila i opremala kuću, ali i trenutaka kada bi se u dvorištu ili kući začula pesma. Kaže da je imala glas koji se stapao sa prirodom i da se činilo kao da i drveće sluša. Njeno prisustvo donosilo je život i radost, a njen odlazak ostavio je prazninu koju ni vreme nije uspelo da ispuni.
Posebno emotivna priča prenosi se među komšijama i danas. Prema njihovim rečima, nakon Merimine smrti, slavuj je sedam dana zaredom dolazio na krov njene kuće i pevao svakog jutra. Iako zvuči gotovo nestvarno, oni koji žive u tom kraju tvrde da je to bila tiha, ali snažna simbolika oproštaja. Priroda je, kako kažu, na svoj način reagovala na odlazak žene čiji je život bio posvećen pesmi.
Komšije ističu i da porodica i dalje dolazi u kuću na Kosmaju. Njene ćerke i unuci redovno borave tamo, čuvajući uspomenu na majku i baku. To mesto ostalo je porodično okupljalište i spona sa prošlošću, ali i prostor u kojem se sećanje prenosi na mlađe generacije.
Merima Njegomir preminula je u 69. godini života nakon borbe sa teškom bolešću, o kojoj je javnost saznala tek nekoliko meseci pre njenog odlaska. Do poslednjih dana ostala je dostojanstvena i tiha, baš kao što je živela van scene.
Priče koje danas kruže Kosmajem nisu samo sećanja na poznatu pevačicu, već svedočanstva o čoveku koji je ostavio trag dobrotom, skromnošću i umetnošću. Za one koji su je poznavali, Merima nije otišla. Njena pesma, kažu, i dalje se čuje u tišini šume i jutarnjem pogledu sa brda koje je toliko volela.
