Još uvek se sećam njenog stidljivog osmeha iz petog razreda. Sedela je dva reda udaljena od mene, uvek ljubazna, vesela, ali tiha kada bi došao red za ručak. Svaki dan bi tiho promrmorila: „Mama je opet zaboravila.“
Te večeri sam rekao mami o njoj. Sledećeg jutra, mama je spakovala dva ručka—jedan za mene i još jedan „za slučaj da nekom zatreba“. Tako je počela naša tihi rutina: nežno bih klizio dodatni ručak prema njoj, i jeli bismo zajedno. Polako se otvarala—više pričala, više se smejala.
Dvanaest godina kasnije, telefon mi je zazvonio. Bio je to njen glas, poznat i topao. Rekla je da me je tražila samo da kaže hvala. Ti ručkovi nisu bili samo obroci—bili su znak da je vidimo i da je važna. Inspirisalo ju je da pokrene lokalni program koji obezbeđuje obroke deci kojima je to potrebno.
Ponekad, male geste imaju moć da promene živote—daleko više nego što možemo da zamislimo.
