Stajao sam u redu u svojoj uobičajenoj kafeteriji, napola budan i zagledan u telefon, kada sam primetio da se žena ispred mene nervozno pomera. Pokušavala je da provuče karticu, ali aparat je samo pištao i prikazivao poruku: „Odbijeno“. Red je utihnuo. Njena ramena su se zgrčila, a lice joj je pocrvenelo od neprijatnosti.
Tiho je šapnula kasirki, pokušavajući da zvuči smireno uprkos drhtavom glasu:
„Tek sam počela novi posao… Prva plata mi još nije stigla. Možete li da otkažete piće? Žao mi je.“
Izraz u njenim očima — mešavina stresa, nade i nelagodnosti — bio mi je previše poznat. Pre nego što je uspela da se pomeri u stranu, rekao sam kasirki:
„Dodajte njeno piće na moj račun.“
Žena je na trenutak zastala, kao da nije bila sigurna da je dobro čula. Kada se okrenula, oči su joj bile pune suza. Samo je tiho rekla:
„Hvala vam.“
Uzevši piće, brzo je izašla. Nasmešio sam se i pomislio da je to kraj priče. Ipak smo bili potpuni stranci.
Nedelju dana kasnije, svratio sam u isti kafić na putu do posla. Nisam ni stigao da poručim — baristkinja mi se nasmešila i pružila kapućino sa savršeno umućenom penom.
„Ovaj je od nas“, rekla je.
Verovatno sam izgledao zbunjeno, jer mi je preko pulta gurnula mali žuti papirić. Na njemu je urednim rukopisom pisalo:
Od žene kojoj ste pomogli.
Stajao sam nekoliko trenutaka držeći topao napitak u ruci. Nije me dirnula besplatna kafa, već podsetnik da mali gestovi dobrote često ostavljaju veći trag nego što mislimo. Ponekad se vrate tiho — kao nežan znak pažnje koji kaže: „Nisi zaboravljen.“
Dok sam izlazio napolje, shvatio sam nešto jednostavno, ali važno: nikada ne znamo koliko nekome znači mala pomoć — sve dok nam se jednog dana ne vrati.
