Bili smo u braku nešto više od godinu dana, a mir našeg doma u Bostonu narušavala je jedna stvar: Liamova majka, Margaret.
Svake noći, tačno u 3:00, kucala bi na naša vrata. Ne jako, ne panično — samo tri spora, precizna kucanja.
Kuc. Kuc. Kuc.
Hodnik je uvek bio prazan. Liam bi samo slegao ramenima: „Mama loše spava. Nekad luta po kući.“
Ali misterija me je mučila. Postavila sam skrivenu kameru i otkrila užas: Margaret je stajala ispred vrata, nepomična, oči prazne, a potom je iz džepa izvlačila mali ključ i držala ga na bravi — bez objašnjenja.
Sveska koju sam pronašla u Liamovom noćnom ormariću otkrila je razlog: nakon smrti njenog supruga pre mnogo godina, Margaret je razvila ozbiljnu nesanicu i anksioznost. Opsednuta zaključavanjem vrata, verovala je da mora zaštititi svog sina — čak i od stranca.
Trauma iz prošlosti oblikovala je njen strah. I ja sam postala “pretnja”.
Uz terapiju, strpljenje i male rituale: proveravanje brava zajedno, večernja šolja čaja, pametna brava — Margaret se polako otvarala. Kucanja u 3 ujutru prestala su.
Naučila sam nešto važno: pomoći nekome da se izleči ne znači popraviti ga — već hodati uz njega kroz njegove senke, sve dok mu se svetlost ne vrati.
