Kada je moj sin, Marko, odlučio da nakon razvoda živi kod svog oca, trudila sam se da poštujem njegov izbor. Verovala sam da će mu promena prijati i da će mu pružiti bliskost koju je dugo želeo. U početku je sve izgledalo savršeno – slali su mi smešne fotografije, video-snimke i poruke pune šale.
Ali kako je vreme prolazilo, te poruke su postajale sve ređe. Marko je postao povučen, a nastavnici su mi rekli da izgleda odsutno i da ne predaje zadatke.
Pokušavala sam da mu priđem nežno, bez pritiska, ali njegovi odgovori su bili oprezni. Tog kišnog popodneva, kada je došao do mog automobila spuštenih ramena i tužnog pogleda, istina je počela da izlazi na površinu.
Marko je bio opterećen situacijom kod oca – prazni frižideri, dugotrajna odsustva, povremeni problemi u kući. Sve je to skrivao kako bi zaštitio oca, ali i sebe. Slomilo mi je srce da vidim teret koji jedno dete nikada ne bi smelo da nosi.
Odvela sam ga kući i te noći je prvi put mogao da se opusti. Tokom narednih nedelja, postavili smo stabilnu rutinu: redovni obroci, mirno okruženje i savetovanje. Svakog jutra sam mu ostavljala male poruke ohrabrenja.
Postepeno, Marko je ponovo počeo da svetli – vratio se hobijima, smejao se iskreno, a nastavnici su primetili promenu. Na kraju godine dobio je nagradu za “najotpornijeg učenika”.
Danas živi sa mnom stalno. Naš dom ponovo diše punim plućima, njegova muzika odzvanja hodnikom, zidove krase motivacione poruke, a Marko više ne skriva svoje emocije.
Shvatila sam da ljubav nije samo puštanje dece da idu svojim putem. Ljubav znači prepoznati trenutak kada je potrebno pružiti ruku, stati uz njih i čuti ono što ne mogu da izgovore.
Marko nije tražio udaljenost. Tražio je sigurnost. I bila sam tu da je pružim.
