Poslednjih nekoliko nedelja naša šestogodišnja kćerka svako veče nije mogla da zaspi. Plakala je, okretala se, a kad bismo je pitali šta je muči, samo bi šaputala:
„Nešto dira… ne mogu da zatvorim oči.“
Veče koje je promenilo sve
Jedne večeri odlučila sam da ne insistiram na snu. Sela sam pored nje, uzela je za ruku i tiho pitala:
„Dušo, šta te muči?“
Šapatom je izgovorila nešto što nas je zaledilo:
„Neko noću ulazi u moju sobu… Čika koji škripi.“
Tog trenutka muž i ja smo se pogledali – i odlučili da postavimo malu kameru u hodnik, da vidimo šta se dešava dok spavamo.
Istina je stigla sledećeg jutra
Čim smo pregledali snimak, videli smo neočekivano: naš debeljuškasti mačor noću se zaletavao u vrata, grebao po drvetu i mjaukao – sve jer se boji mraka i želi da uđe kod nas ili kod deteta.
Dakle, „čika koji škripi“ bio je… naš uplašeni mačor.
Suze – ali od smeha
Kad smo joj pokazali snimak, kćerka se prvo iznenadila, a zatim počela da se smeje. I mi smo se smejali – nikad nismo brže prešli od straha do histeričnog smeha. Veče koje je počelo brigom završilo je kao priča koju ćemo prepričavati godinama.
Šta smo naučili
- Deca često opisuju strah na svoj način, koji može biti potpuno neškodljiv.
- Strpljenje, razgovor i malo kreativnog istraživanja pomažu da se misterije razjasne.
A mačor?
Sada spava sa upaljenim noćnim svetlom – više se ne pretvara u „čiku koji škripi“.
