Jednog tihog jutra izašao sam u baštu da zalijem cveće i proverim da li su mačke ostavile neki trag tokom noći. Sunce se tek probijalo, a vazduh je bio svež i vlažan, kao i svakog ranog jutra.
Ipak, ovog puta nešto je bilo drugačije. Čim sam otvorio kapiju, osetio sam miris koji nisam mogao odmah da prepoznam — zemljan, neobičan, intenzivniji nego inače.
Kada sam prišao cvetnoj gredici, ugledao sam prizor koji me je iznenadio. Na zemlji se nalazilo nešto što je na prvi pogled izgledalo poput kombinacije morske zvezde i neobične biljke. Jarko crvene „grančice“ širile su se u obliku prstiju, stvarajući upečatljiv kontrast sa tamnom zemljom.
Nisam bio siguran šta bi to moglo biti, pa sam napravio fotografiju i ušao unutra da pretražim informacije.
Otkrivanje imena neobičnog stanovnika bašte
Nakon kratke pretrage, pronašao sam naziv:
Anthurus archeri, poznat i kao „Đavolji prsti“.
Uprkos svom dramatičnom izgledu, gljiva je potpuno bezopasna. Potiče iz Australije i Tasmanije, ali se tokom godina proširila i na druge delove sveta, uključujući Evropu. Njen upečatljiv izgled samo je deo prirodnog životnog ciklusa.
Gljiva raste iz „jajeta“ koje se formira u zemlji. Kada sazri, ovo „jaje“ puca, a iz njega se šire crvene strukture koje podsećaju na prste. Miris koji sam osetio zapravo je način na koji gljiva privlači insekte koji pomažu u širenju njenih spora.
Priroda, kao i uvek, koristi zanimljive mehanizme za opstanak.
Kako drugi reaguju na ovu gljivu
Dok sam istraživao, shvatio sam da se mnogi ljudi iznenade kada se prvi put susretnu sa ovom vrstom gljive. Njene fotografije često kruže internetom, jer zaista izgleda neobično. Ipak, uprkos svom neobičnom izgledu, ova gljiva je samo još jedan primer raznolikosti prirodnih pojava.
Novo poštovanje prema prirodi
Sutradan sam ponovo obišao baštu. „Đavolji prsti“ i dalje su bili tu, blago rašireni na jutarnjem suncu. Ovoga puta ih nisam posmatrao sa iznenađenjem, već sa poštovanjem.
Shvatio sam da priroda ne mora uvek da izgleda poznato da bi bila fascinantna. Ponekad nas iznenadi oblicima, bojama ili pojavama koje nikada ranije nismo videli — i upravo zbog toga je toliko zanimljiva.
Od tada obraćam malo više pažnje na svaki kutak bašte. Ne zato što me nešto brine, već zato što me podseća da se i na najpoznatijim mestima mogu kriti mala čuda koja čekaju da ih primetimo.
Jer čak i u sopstvenom dvorištu, priroda može da nas iznenadi i podseti koliko je svet raznolik i nepredvidivo lep.
