Jedne večeri pristala sam da pričuvam sestrino dijete, očekujući mirnu noć bez iznenađenja. Beba je brzo zaspala, a stan je utonuo u gotovo nestvarnu tišinu. Sjedila sam opušteno, prelistavala telefon i uživala u spokojnoj atmosferi. Sve je izgledalo potpuno uobičajeno – sve do oko tri sata ujutro, kada je tišina naglo pukla.
Baby monitor se uključio sam od sebe. Nije bilo plača, ni pokreta – samo iznenadan zvuk. Prišla sam bliže i pogledala ekran. Beba je spavala, mirna kao i ranije. A onda je kroz zvučnik prošao šapat, tih, hladan i jezivo smiren:
„Nije u redu.“
U tom trenutku srce mi je stalo. Panično sam pozvala sestru. Čim je čula moj glas, povikala je:
„Uzmi ga i odmah izađi iz kuće! Zaključaj se u auto i zovi policiju!“
Kasnije mi je priznala da je i ona ranije čula neobične zvukove preko monitora, ali me nije htjela uznemiravati.
Dok sam razgovarala s njom, osjetila sam pokret u sobi. Pogled mi je pao na prozor pored krevetića. Kroz staklo klizila je tamna silueta – oblik muškarca, gotovo nestvaran, kao da lebdi. Srce mi je preskočilo. Prišla sam prozoru i shvatila nešto nemoguće: bio je otvoren.
Mi nikada ne ostavljamo prozore otključane. Nikada.
Strah je prerastao u paniku. Utrčala sam u sobu, podigla bebu i potrčala prema izlazu. U autu sam zaključala vrata i drhtavim glasom pozvala policiju.
Policija je brzo došla. Pregledali su kuću i dvorište, ali nisu našli nikakve tragove provale. Naveli su da je naš model baby monitora ranije prijavljivao čudne smetnje – šapate, muziku i glasove koji nisu pripadali nikome u kući. Te tehničke greške navodno su mogle uzrokovati neobične zvukove.
Sljedećeg dana zamijenile smo monitor. Od tada – potpuna tišina. Nije bilo više šapata, niti neobičnih zvukova.
Ali duboko u sebi znam da ono što sam čula te noći nije bila obična tehnička smetnja. Prozor nije sam ostao otvoren. I senka koju sam vidjela… nije bila mašta.
Ponekad se pitam – jesam li mogla ostati smirenija? Ali svaki put se sjetim malog, uspavanog lica koje sam držala u naručju. Uradila sam ono što bi uradio svako ko voli – zaštitila sam ga bez razmišljanja.
Danas sve izgleda normalno, ali još uvijek osjećam jezu kada zatvorim oči. Ne zato što odbacujem logična objašnjenja, nego zato što postoje trenuci koji prkose logici.
Trenuci kada ono što ne vidimo… ipak postoji.
