Radila sam kao čistačica u velikoj kući izvan grada — nije bila razmetljiva, ali sve u njoj disalo je bogatstvom. Svaki komad nameštaja imao je svoje mesto, svaka slika delovala je pažljivo odabrana, a i sama tišina bila je profinjena. Čak je i prašina, kad bi se pojavila, delovala kao da pada po rasporedu.
Ali jedna stvar mi nije davala mira.
Svake večeri, gotovo u isto vreme, vlasnik bi se spuštao u podrum. Bez reči, s napetim izrazom lica, kao da ga nešto nevidljivo vuče. Tačno nakon jednog sata vraćao bi se gore — miran, ali bled, kao da je ostavio deo sebe dolje. Nikome nije dopuštao da siđe tamo.
Znatiželja je bila jača od mene.
Jedne večeri, kad su svi otišli, odlučila sam sići.
Ruke su mi drhtale dok sam tražila ključ — malen, izlizane površine, kao da ga je često koristio. Vrata su škripnula, a iznutra me zapahnuo miris vlage i metala.
Polako sam se spustila niz stepenice. Na prvi pogled, ništa posebno: nekoliko polica, alati, stare kutije.
Ali onda sam primetila tragove na podu — kao da je neko vukao nešto teško. Pratila sam ih pogledom i zastala.
Žarulja pod stropom treperila je, bacajući sjene koje su igrale po zidovima. Nije bilo ničeg strašnog, ni krvi, ni tajnih vrata. Samo prašina i tišina.
Već sam se htela vratiti, kad sam u kutu, ispod sivog platna, primetila čudnu izbočinu.
Povukla sam tkaninu — i zastala.
Preda mnom je bio dečji železnički set. Male tračnice, sjajni vlak, minijaturne kućice i drveće, sve pažljivo složeno kao mali svet u kojem je vreme stalo.
I tada sam shvatila.
Svake večeri taj čovek silazio je ovde, uključivao vlak i gledao ga kako kruži u krug. Nije bježao od stvarnosti — samo je tražio mir u jednostavnosti.
Svatko ima svoj način da pronađe spokoj.
Njegov način bio je samo — tih, skriven i čudesno ljudski.
