Pet sati je stajala na kiši dok nije došla moja majka i hladno rekla:
„Odlučili smo da ti i tvoja majka više ne živite ovdje.“
Nisam plakala. Samo sam rekla: „Razumijem.“
Tri dana kasnije stiglo je pismo… i ono što je moja kći pročitala, bacilo ju je na koljena:
„Moj ključ ne radi, mama. Ne ulazi više. Mislim da su promijenili bravu.“
U tom trenutku shvatila sam da je situacija ozbiljna. Odmah sam pronašla svog nadređenog i rekla:
„Moja je kći zaključana vani. Obiteljska hitnost.“
Pet minuta kasnije bila sam u autu, još u bolničkoj uniformi, dok je kiša neumoljivo udarala po staklu. Više nisam bila medicinska sestra — bila sam samo majka.
Kad sam stigla, kći Hannah sjedila je sklupčana na verandi, mokra i promrzla. Zagrlila sam je i šaptala:
„Ne brini, dušo. Sad smo zajedno.“
Na pragu se pojavila moja majka s čašom vina u ruci:
„Promijenila si bravu“, rekla sam.
„Trebale smo malo privatnosti“, uzdahnula je.
Iza nje stajala je polusestra, a u kući su djeca gledala televiziju. Nešto u meni se ugasilo, ali nisam vikala. Samo sam uzela Hanninu ruku i otišla.
U autu, tišina je bila teža od kiše.
„Hoće li sve biti u redu?“
„Naravno, dušo. Vraćamo se kući.“
Nakon nekoliko mjeseci, otac je preminuo i kuća je pripala meni i Hannah. Policajci su došli s nalogom za deložaciju, a ja sam konačno dobila ključeve.
Te noći otvorila sam prozore i pustila kišu unutra. Kasnije sam otišla po Hannah i rekla:
„Ne selimo više. Ovo je naš dom.“
Šest mjeseci kasnije, kuća je tiha. Majka sada živi s Brittany, svađaju se kao i uvijek. A ja? Nisam mijenjala brave. Kuća je mirna, i po prvi put nakon mnogo godina, moja kći i ja smo stvarno doma.
