Kristijan Bauers (24), imao je mnogo prijatelja u srednjoj školi, ali nakon što je diplomirao pre pet godina, bilo je teško naći dobre nove prijatelje. Kristijan ima Daunov sindrom, a njegova mama Dona Herter je rekla da se zbog nedostatka prijatelja osećao depresivno.
“Samo je stalno pitao gde su mu prijatelji, zašto niko ne želi da dođe i provede neko vreme sa njim”, rekla je Dona, koji živi u blizini Ročestera u Minesoti, za CBS News. “Išli bismo u ‘Volmart’ ili u prodavnicu i on bi pozvao pola prodavnice da dođe kući sa nama da igramo video-igrice. Naravno, niko nije došao. I on jednostavno ne razume zašto.”
Herterova nije znala šta da radi, pa je objavila status na Fejsbuku. “Samo sam u suštini rekla da tražim mladića, između 20 i 28 godina, lokalca”, rekla je ona. “Navela sam da ću platiti 80 dolara za dva sata da se u suštini samo druže i igraju video-igrice sa njim. Sve što on zaista želi je samo muški prijatelj sa kojim bi radio stvari za muškarce.”
Herterova je medicinska sestra, radi noćnu smenu. Objavila je status u 4 ujutro pre završetka radnog dana. A kada se probudila, imala je oko 5.000 komentara.
“Bila sam izbezumljena. Ruke su mi se tresle, znojila sam se. Samo sam tražila neke domaće momke, nisam htela da zovem kao ceo svet u našu kuću”, rekla je ona. Bila je oduševljena i razmišljala je o brisanju objave – ali joj je prijatelj rekao da prvo pogleda odgovore.
Videla je roditelje koji daju predloge, druge kako se dobrovoljno javljaju da pomognu — a neki roditelji dece sa posebnim potrebama sami su tražili savet.
Prijateljstva su važna za ljude rođene sa Daunovim sindromom, ali napuštanje škole i odrastanje može otežati održavanje tih odnosa. Neki odrasli sa Daunovim sindromom mogu se suočiti sa preprekama, poput nemogućnosti da se voze da vide svoje prijatelje, prema američkom Nacionalnom društvu za Daunov sindrom ili NDSS.
Društveni odnosi su važni za mentalno zdravlje svih – uključujući i one sa Daunovim sindromom. Prema studiji iz 2018. sprovedenoj u Australiji, mlađi odrasli sa Daunovim sindromom sa najmanje tri društvene veze često su pokazali znatno bolji kvalitet života, prema proceni istraživača.
NDSS navodi da je “od vitalnog značaja” za odrasle sa Daunovim sindromom da planiraju kako će se družiti kada napuste školu, a klubovi, volontiranje ili dalje obrazovanje su dobre opcije.
Herterova je rekla da Kristijan posećuje događaje za osobe sa posebnim potrebama, ali “želi prijateljstvo sa nekim ko je neurotipičan. Ne želi da se druži samo sa nekim sa posebnim potrebama”.
“I nikad ga nisam pitala, ali pretpostavljam da se zbog toga oseća normalno, samo na sat ili dva. ‘Hej, neko ko nema Daunov sindrom želi da se druži sa mnom'”, rekla je ona.
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10227399954323432&set=a.2764250144297&type=3
Nakon što je intervjuisala nekoliko lokalnih momaka u Vencvilu u Minesoti, Dona je suzila broj na sedam onih koji sada posećuju Kristijana jednom nedeljno po rotacionom rasporedu.
Džejms Hejsting je bio jedan od muškaraca koje je odabrala. Video je objavu jer ga je prijatelj označio u njoj. “Kada sam prvi put pročitao post, slomilo mi se srce što je osećala da treba da plati ljudima da budu prijatelji sa Kristijanom“, rekao je Hejsting za CBS News.
On je dodao da radi s osobama s invaliditetom i da je to nešto za šta ima strast. Rekao je da je Kristijana posetio tri puta do sada i da obično igraju video-igrice ili gledaju film.
“Kristijan me je naučio da gledam na svet tako da vidim više od onoga što vidimo na površini”, rekao je Hejsting. “Zato što na površini možda izgledamo drugačije, ali duboko u sebi svi imamo sličnosti i slaganje bi trebalo da bude lako.”
Rekao je da se nada da će ova priča naučiti druge da je u redu biti drugačiji. “Samo zato što je neko drugačiji od onoga na šta ste navikli, to ne znači da nije isti u srcu.”
Objava Herterove je takođe dovela do više prilika za Kristijana – ljudi širom zemlje mu šalju poklone, bio je pozvan da se druži sa lokalnim vatrogascima, imenovan je za počasnog gradonačelnika obližnjeg Vencvila za taj dan i išao je na kuglanje sa lokalnim marincima.
Svake večeri ide u krevet sa osmehom na licu. Svima priča o svojim novim prijateljima. Tako je uzbuđen dok priča o životu i o tome šta radi”, rekla je njegov majka. “Ali i dalje mislim da mu se najviše sviđa taj jedan na jedan.
Herterova se nada da će inspirisati druge da sklapaju prijateljstva – jer nikad ne znate koliko to nekome znači. “Svima je potreban prijatelj”, rekla je. “Razmišljala sam o tome jednog dana. Samo sam sedela i pomislia: ‘Šta ako nemam prijatelja? Šta ako bukvalno nemam nijednu osobu da pozovem, da razgovaram, da se družim, da ručam.’ I čoveče, baš me je pogodilo razmišljanje o tome, koliko bi to bilo usamljeno.”
“Znajući da ima toliko ljudi koji žele tu vezu ili žele prijatelja, zaista se nadam da će ljudi doći u svoju zajednicu i saznati gde su ti ljudi, kako da do njih dođu, kako da se druže sa njima”, zaključila je ona.
(Telegraf.rs)
