Spakovao je stvari i odjurio na selo, da zaboravi na sve, a tamo se dogodilo čudo.
Andrij je obuhvatio pogledom sobu, koja je bila tiha i prazna. Prošao je do spavaće sobe, a zatim do kuhinje, koje su bile besprekorno čiste nakon što ih je njegova ćerka pospremila pre nekoliko dana. Ipak, prostor mu se činio teskobnim. U stanu više nije mirisalo na život, a čak ni jarke cveće na prozoru nisu mu više prijale oku.
Iznenada je Andrij osetio kako u njegovoj duši raste uzbuđenje. Zgrabio je svoju putnu torbu i počeo da u nju trpa sve što mu je dolazilo pod ruku. Nije razmišljao o tome šta radi. Andrij je samo želeo da ode što pre, da zaboravi sve što ga je nekada činilo srećnim, a sada postalo uzrokom njegovih patnji.
Sat vremena kasnije Andrij je sedeo u vozu, spreman da pobegne od praznine koja ga je progutala poslednjih mesec dana.
Samo mesec dana ranije njegov život bio je savršen. Imao je dobar, prestižan posao, voljenu suprugu i ćerku. Međutim, sve to se srušilo samo jednim telefonskim pozivom.
Andrij je bio na poslu kada mu je pozvala supruga. Svetlana je znala da je u tom trenutku imao hitne pregovore, i nije ličilo na nju da ga zove zbog sitnica. Andrij se izvinio kolegama i prihvatio poziv, ali nije očekivao ono što je čuo.
Nepoznata žena mu je saopštila da je Svetlanu odvezla hitna pomoć, jer je doživela nesreću prelazeći ulicu. Rekli su Andriju da odmah dođe u bolnicu, i on je požurio tamo.
Marina, njihova ćerka, već je bila u bolnici i pokušavala je da uteši oca koliko je mogla, ali i sama se jedva držala zbog uzbuđenja. Te dve su se činile kao večnost, ali su se još uvek nadali čudu.
Kada je čovek u belom mantilu izašao iz operacione sale, Andrij i Marina sve su razumeli po njegovom izrazu lica.
Nakon pomena, oproštaja, beskonačnih saučešća i praznine, Andrij je ostao sam. Uzeo je neplaćeni odmor, jer tada još nije bio sposoban za rad.
Nije želeo ništa osim da spava što je duže moguće, jer je samo u snovima mogao ponovo videti svoju Svetlanu, živu i zdravu. Tog dana shvatio je da više ne može ostati u svom stanu i da mu je potrebna promena okruženja, pa je seo na voz i otišao na selo, gde je tražio utehu u prirodi.
Međutim, ni tamo nije bilo nimalo lakše. Sve ga je podsećalo na Svetlanu, počevši od njenog kecelje, omiljene šolje, ćebeta, pa čak i njenog “seoskog prijatelja” – velikog sivog mačka koji je dolazio u posetu svaki put kada su tamo boravili.
Jedne večeri, sedeći na tremu, Andrij je ugledao mačka. Ceo dan je radio, pokušavajući da se zaokupi nečim, ali bez Svetlane to je bilo nemoguće.
Mačak se pojavio kao niotkuda, seo ispred Andrija i pažljivo ga posmatrao.
– Šta je, druže? Čekaš nju? A nje više neće biti. Sve! Našoj sreći je došao kraj. Sve je gotovo, – obratio se Andrij mačku.
Mačak ga je gledao bez treptaja, a zatim, iznenada, prišao i skočio mu u krilo.
Andrij je na trenutak zastao, ali je automatski počeo da mazi meko krzno mačka. Mačak je zadovoljno zamrmljao, a Andrij se osmehnuo i shvatio da je Svetlana negde blizu…
mancounty.com
