Ana Petrović je sedela u bolničkom parku na klupi i plakala. Danas je napunila 70 godina, ali ni sin ni ćerka nisu došli, niti su je pozdravili.
Istina, cimerka iz sobe, Evgenija Sergejevna, čestitala joj je i čak joj poklonila mali poklon. A medicinska sestra Maša ju je počastila jabukom za rođendan. Pansionat je bio pristojan, ali je osoblje uglavnom bilo ravnodušno. Svi su znali da ovde starce dovode deca da provedu svoje poslednje dane, jer su im postali teret.
I Anu Petrović ovde je doveo sin, rekavši da je to mesto gde će odmoriti i oporaviti se, ali zapravo, samo je smetala snaji. Stan je bio njen, ali je sin na kraju uspeo da je ubedi da njemu prepiše vlasništvo. Kada je tražio da potpiše papire, obećao je da će ona moći da živi kod kuće kao i pre. Ali, stvari su se odigrale drugačije — odmah su se svi preselili kod nje, i započela je “bitka” sa snajom. Bila je večito nezadovoljna, jer nije tako spremila hranu, ili je iza sebe ostavila nered u kupatilu, i mnoge druge sitnice. Sin je isprva branio majku, ali je ubrzo prestao i počeo da viče na nju.
Onda je Ana primetila da nešto šapuću, a kad bi ona ušla u sobu, naglo bi ućutali. Jednog jutra, sin je pokrenuo temu da bi trebalo da se odmori i leči. Ana ga je gorko upitala gledajući ga u oči: “Predaješ me u starački dom, sine?” On je pocrveneo, zbunio se i krivudavo odgovorio: “Ma, kakvi, mama, to je samo sanatorijum. Ostaćeš mesec dana, a onda se vraćaš kući.”
Doveo ju je, brzo potpisao papire i žurno otišao, obećavajući da će se ubrzo vratiti. Došao je samo jednom: doneo dve jabuke, dve pomorandže, pitao “Kako si?”, i, ne saslušavši do kraja, otišao negde. Tako je Ana živela ovde već dve godine.
Kad je prošao mesec dana i sin nije došao po nju, pozvala je kućni telefon. Odgovorili su joj nepoznati ljudi; ispostavilo se da je sin prodao stan i da niko ne zna gde se nalazi. Ana je plakala par noći, ali svejedno je znala da je neće odvesti kući, pa čemu suze? Najviše je boljelo što je nekad uvredila ćerku zbog sreće svog sina.
Ana je odrasla u selu. Tamo se udala za svog školskog druga Petra. Imali su veliku kuću i imanje. Nisu živeli luksuzno, ali nisu ni oskudevali. Jednog dana, komšija iz grada došao je u posetu roditeljima i počeo da priča Petru kako je u gradu mnogo bolje, da su plate dobre i da se stan dobija odmah. Petar se oduševio i ubedio Anu da prodaju sve i presele se u grad.
Susjed nije lagao, stan su dobili odmah. Kupili su nameštaj i stari “Zaporozec”. Međutim, na tom istom “Zaporozecu” Petar je doživeo nesreću. U bolnici je umro nakon dva dana. Nakon sahrane, Ana je ostala sama sa dvoje dece. Radila je poslove čišćenja kako bi ih prehranjivala. Mislila je da će deca odrasti i pomoći joj, ali nije bilo tako.
Sin je upao u nevolje, i morala je da pozajmi novac kako ne bi završio u zatvoru. Posle toga je vraćala dugove godinama. U međuvremenu se ćerka Daša udala i rodila dete. Sve je bilo u redu, ali je sin često počeo da se razboljeva. Da bi ga vodila po bolnicama, Ana je dala otkaz. Dugo lekari nisu mogli da postave dijagnozu, ali su na kraju ustanovili bolest koja se leči samo u jednom institutu, gde su bile duge liste čekanja.
Dok je Daša obilazila bolnice, njen muž ju je napustio, srećom ostavivši joj stan. U bolnici je upoznala udovca koji je imao ćerku sa istom dijagnozom. Dopali su se jedno drugome i počeli da žive zajedno. Posle pet godina, on je oboleo i trebali su novac za operaciju. Ana je imala nešto novca, planirala je da ga da sinu za prvi ulog za stan. Ali kad je Daša zamolila, Ani je bilo žao da troši na tuđeg čoveka — novac je bio potrebniji njenom rođenom sinu.
I odbila je ćerku. Daša se uvredila i, na rastanku, rekla da joj više nije majka, i da joj se ne obraća kad joj bude teško. Tako se već dvadeset godina nisu čule. Daša je izlečila svog supruga, i odselili su se sa decom negde na more.
Naravno, kad bi mogla da vrati vreme, Ana bi postupila drugačije. Ali prošlost se ne može promeniti. Ana je polako ustala sa klupe i lagano se uputila prema pansionatu. Odjednom čuje: “Mama!” Srce joj je zalupalo. Polako se okrenula. Ćerka. Daša. Noge su joj popustile, zamalo nije pala, ali joj ćerka pritrčala i pridržala je.
“Napokon sam te našla… Brat nije hteo da mi da adresu. Zapretila sam mu sudom zbog ilegalne prodaje stana, pa je odmah priznao.” S tim rečima, ušle su u zgradu i sele na klupu u holu. “Oprosti mi, mama, što ti se nisam javljala toliko dugo.
Isprva sam bila povređena, a onda sam sve odlagala, bilo me je sramota. Pre nedelju dana sanjala sam te kako lutaš kroz šumu i plačeš. Ustala sam i osećala se strašno. Rekla sam mužu sve, a on mi rekao: ‘Idi i pomiri se s majkom.’ Došla sam, ali tamo su bili nepoznati ljudi. Dugo sam tražila bratovu adresu, našla sam je. I evo me ovde. Spremi se, ideš sa mnom. Znaš kakvu kuću imamo? Veliku, na obali mora. I muž mi je rekao da te povedem ako ti je teško.”
Ana se zahvalno privila uz ćerku i zaplakala. Ali, ovaj put bile su to suze radosti.textrays.com
